Vesela strana: Rade i pršut

Dolazak u Stepen u vrime blagdana kada se u pravilu skupi malo veći broj naši ljudi koji pristignu iz svih krajeva svita uvik predstavlja užitak i ugodu koja nas podsiti na prošla vrimena kada je selo bilo prilično naseljeno i živahno. 

Kad smo već tu, u svom mistu, većina nas obvezno iskoristi priliku i prošeta malo kroz selo, a Velika česma je jedna od neizostavnih stanica. Tu se osvježimo ladnom vodom i zadržimo dulje ili kraće, što u najvećoj miri ovisi o tome je li tu Rade ili nije. Ako je on tu, zasigurno će nas malo više zadržati i bar na kratko izvući nam osmijeh na lice sa svojim dobrim duhom i jedinstvenim smislom za pričanje anegdota i događanja iz svakodnevnog života. 

Svaka smišna priča je na njegov posebni način nakićena, taman onoliko koliko je potrebno da nam vrati osmijeh na lice te popravi dobro raspoloženje. 

Na blagdan Svih svetih zatekoh ga tako s pršutom u ruci kojeg nosi iz podruma, spreman za rizanje i doček gostiju i rodbine koju očekuje ovi dana. Iskoristih priliku pa ga uslika' tako s pršutom. 

Zna on da stavljam slike iz sela i pišem za našu stranicu na internetu pa napominje da bi i njega moga stavit na ''vesbuk'', da se vidi ko uvik u selu ima lipa pršuta. A ja u tom trenutku ne mislim uopće o tome već se u sebi pitam odakle više vadi taj pršut. 

Često dođem u selo, često je i on tu, a ritke su situacije da se bar malo pršuta ne izreže. Uvik on zove i okuplja. 

I tako mi na pamet dođe jedna njegova priča iz bogate riznice dogodovština prilikom mnogobrojnih prelazaka granica u putovanjima za EU. 

Svi znamo za nedavne probleme koji su se dogodili kada je prigonio par vrećica kumpira, a nije prijavio, pa ga vratili s granice u Gornjim Vinjanima. Bi mu ža vratit domaće kumpire pa otiša na drugu obližnju granicu u Vinjane Donje s namirom da tu priđe. Međutim i tu ga dočekali, uzeli kumpire, naplatili malo jaču kaznu i u pratnji policije  ispratili ga do Podstrane. Ovaj put Rade je izgubio u nadmetanju s carinicima, ali nećemo više o tome sada. Bilo je i drugačijih slučajeva, kada je on izlazio kao pobjednik. 

Jednu od takvih priča pokušat ću i prepričat. 

Naime, jedne prilike dok je još radio u Njemačkoj, a EU granica bila na ulazu u Sloveniju krenuo on s uobičajenom pošiljkom domaćih delicija, ko i svi naši kad se vraćaju od kuće: vrića kumpira, malo vina, rakije i naravno suhog mesa. 

Dolazi tako na granicu u vrimenu pojačane kontrole i nafrkanih slovenskih službenika koji ga vraćaju s naredbom da sve što vozi, a po strogom EU zakonu nije dozvoljeno priniti, vrati natrag i izbaci u obližnji kontejner. 

Pokušava na lipi način reći da je sve za osobne potribe … nije ni neka velika količina, ali bez ikakve vajde. Carinik je neumoljiv: ''Vrati sve i izbaci u kontejner ukoliko misliš prijeći granicu … I budi sretan što ti nismo naplatili kaznu''. 

Mrmljajući u sebi okreće se i vraća autom do nekoliko stotina metara udaljenog kontejnera. 

''Šta ću sad mislim se … bacit i gotovo … Đav' odnio nji i njiovu granicu ... a onda mislim da mi je bar meso prinit, za kumpire mi nije toliko ni ža''. 

I tako u tim mislima uzima vriću kumpira iz gepeka s namjerom da je prvu izbaci … računa ''Ti ideš prva … tebe mi je najmanje ža''! 

Otvara kontejner kad tamo ima šta vidit. ''Ko da si otvorio Čuića skladište'' ... Nema šta nema: pršuta, pečenica, slanine, kobasica, koljenica, rebara, … Sve uredno, lipo osušeno, zapakirano. 

Mislim se tako: ''Ovo moje meso ove godine Luca baš i nije lipo uredila, kad ga uporedim s ovim iz kontejnera ... prisušilo se i pocrnilo malo … baš ga i tribam bacit da se ne sramotim kad izvadim rizat prid ostalim Duvnjacima iz gipserske kolone''.

I tako naravno sine mu logična ideja. Izbacit će kumpire, a i meso što je potra te utovarit malo ovog lipšeg, koliko more stat u gepek. ''Taman će me ovi na granici ponovno prigledat'' … misli se. 

Tako i bi! 

''Ža mi ostavit onako lipo meso u kontejneru, a imam mista u gepeku ... pa natrpam koliko je moglo stat svega pomalo: pršuta, pečenice, slanine, rebara, a ubacio i pletaru vina da se ima čim zalit''. 

Vratio se tako natrag na granicu di ga dočeka isti službenik. Samo priupita: ''Jeste li sigurno sve izbacili gospodine?'' '' … ''Dašta sam! Sve kako ste rekli! Evo provjerite ako mi ne virujete'' … 

A ko mu ne bi virova!? 

''Pozdrav, ugodan put!'' veli carinik.

„Hvala lipo i oprostite! … odgovori' ja malo pokunjen dok ne nagazi' papučicu gasa … a onda osmijeh od uva do uva … ravno do Minhena! ''

I tako prošlo nekoliko dana vratio se na bauštelu na posa. Svi koji su se u te dane vraćali jadaju se kako im je oduzelo većinu što su nosili od domaći namirnica. 

''Ja sam uspio prinit nešto mesa … samo kumpire oduzelo … reko' im'', 

Neki od ostali Duvnjaka prinili malo kumpira, neki malo vina i rakije, a niko drugi mesa. 

Složiše se tako sljedeći vikend sastat se kod Rade. Donit će malo kumpira i pića, ispeći pole a Rade će izrizat domaćeg mesa koje je prošverca da se bar trunku svi počaste i u tuđini osite mirise proizvoda s duvanjskog dima i bure. 

Tako i bude. 

''Došlo nji sedam-osam iz moje i drugi kolona, većinom iz susidni duvanjski sela, donili malo kumpira, malo vina … popili rakijicu pripremili pole, a ja iznio cio pršut i mezu, nako u komadima pa rižem prid njima. Falim se ponosno … vidi kako je ove godine lipo ispalo, osušilo se ko zlato, fino, rumeno, šćeta bi bilo da su mi ga oduzeli na granici''. 

''Rižem ja, a oni samo grabe“ … ''Idu ko da se nisu dvi godine ništa okusili'' … ''kako ne bi kad je sve tako ukusno i mirisno'' … 

I svi redom u glas ponavljaju: ''Ma i u nas je ovako bilo ove godine. Jašta nam je ža onako uredno meso morali bacit na granici. Da se nije uredilo i nako mirisalo ne bi nam ga toliko bilo ni ža''. 

''Ma samo idite, nemojte se ustručavat ... ko da ste u svojoj kući i svoje idete'' – govorim ja. 

A tako možda i je! 

Doteklo mu kaže te godine suvog mesa sve do prid Gospojinu u Minhenu, a stalno se rizalo i častilo. 

Ko got je proba govori: ''Ma ovako dobro je i moje bilo, ali odnilo, da se nisam ni okusio ovde u tuđini!''. 

Narani i' i počasti sve, a opet mu puno i osta. Blagoslovljeno i gotovo! 

Kako je bilo te godine u Minhenu tako je slično i sada u našeg Rade u ladu ispod jedne od ritko preostali stabala jabuke ''parmenke'' kod Glizića česme u Stepenu. Uvik ima lipe i vesele priče, čašice za nazdravit uz neizostavni komadić pršuta ili nečeg drugog, ukusnog ... 

Od kuda i kojim blagoslovom sve dolazi, ne znam ... a nije niti važno. Samo nek je veselo.